Da bi se reciklaža uspešno izvršila, potrebno je prethodno sortirati otpad. Najlakši i najjeftiniji način sortiranja otpada je na samom izvoru. Za ovakav način upravljanja otpadom potrebna je saradnja svih subjekata u sistemu, a najvažniju ulogu imaju oni koji ga stvaraju - stanovnici gradova, opština i naseljenih mesta u domaćinstvima, radnim mestima ili školama.
Potrudite se da vaš kućni otpad bude sortiran po grupama u različite kontejnere za plastiku, papir i komunalni, kućni otpad. Ukoliko takvih kontejnera nema u vašem okruženju, odvojite kućni otpad, i odložite ga u kontejner odvojeno od opasnog otpada, jer ćete na taj način manje zagaditi životnu sredinu. Svaka lokalna samouprava obavezna je da organizuje primarnu separaciju i obezbedi prostor i opremu za otvaranje reciklažnog dvorišta.
Primarno razvrstavanje - podrazumeva da se otpad razvrstava po grupama na samom izvoru nastanka (u kući, školi, kancelariji, fabrici, ulici, restoranu ili nekom drugom mestu javnog okupljanja).
Sekundarno razvrstavanje - podrazumeva da se iz otpada, koji je mešavina svih odbačenih materijala i predmeta, u pogonu separacije, razvrstava, radi dobijanja materijala koji će se dalje koristiti kao sirovina za recikliranje. Materije separisane na ovaj način su lošijeg kvaliteta nego kod primarnog razvrstavanja.
Komunalni (kućni) otpad bi trebalo razdvajati dnevno u različite kante (kese ili vreće), prema vrsti otpada:
U posude za otpad u individualnim domaćinstvima ili u kontejnere na javnim površinama zabranjeno je odlagati tečne i polutečne materije:
Opasan otpad u bi trebalo odlagati u reciklažna dvorišta koja će se uskoro otvarati po gradovima i opštinama.
Najveći procenat otpada na deponijama zauzima elektronski otpad koji se smatra veoma opasnim otpadom po zdravlje ljudi i životnu sredinu. Ukoliko se e-otpad nepravilno odlaže i reciklira, štetne hemikalije će završiti u zemljištu, vazduhu ili vodi.
Među opasnim komponentama e-otpada su veoma otrovni i rastvorljivi metali i jedinjenja kao što su olovo, kadmijum, nikl, živa, barijum, litijum, cink, arsen, hlor i drugi. Voda zagađena ovim materijama nije za piće i veoma se teško prečišćava.
Najveći problem u Srbiji, a samim tim i u regionu zapadne Bačke, predstavlja zbrinjavanje opasnog otpada. Ne postoje reciklažna dvorišta u koje bi stanovnici mogli odlagati opasan otpad, kao ni pogoni gde bi se takav otpad neutralisao, dok su troškovi izvoza veoma skupi.
Takođe ne postoji uređen sistem koji omogućava primarnu separaciju jer stanovnici ne poseduju bar dve kante u kojima bi se izdvajao biorazgradivi i reciklabilni otpad. Ovo su sve objektivne teškoće koje u bliskoj budućnosti treba rešavati.